SONETI

NISMO SAMI VIŠE
Ljiljani

Pri' mojun provun more, bonaca!
Misec mi svitli i kreši snagu,
a tamo ona, cviće, taraca ...
Ranjeno srce našlo je dragu!

Lešto će vitar tamo me nosit,
oko joj pasa veza' ću cimu;
na školju bilon nju ću zaprosit
i prez đinpera čeka' ću zimu.

Duša je njena tote na žalu,
na sliku Gospe sve više sliči;
tilo mi drće, pridano valu,
sve se sa' lašći kajno u priči!

Akuštajin brod! Sviće, ni tama;
nisan sam više, nit' j' ona sama!


POETA sa školja

Krasnim si izborom započeo objavljivati svoje sonete. Vjerujem da je zbog tvoje posvete procvjetala Ljiljana, a kad se tako ljubi zimu nije teško čekati prez đinpera... Lijep pozdrav!

VENERA
Ljiljani

Noćaske se jopet u snu mi stvorila
na priliku žene, s anđelima dragin;
lepršave kose, s osmihun blagin,
samo me gljedala, nije govorila.

Sledilo se tilo, ruka se ne miče,
iz zenic joj nebo u misli ulićen;
doliću nan tice, a dvor mi okićen
cvićen svake vele. Ćutin: zora sviće!

Dan novi se javi i san mi razmrsi
u hladu pod borun, a lik se uzvere
sve do ciko mene najlipše Venere;
srce mi zaigra uz bile joj prsi

sa sebrun o' pine - kaj da je za cara:
Boginja je ona, oko me ne vara!


POETA sa školja

DA JE MENI ...

Da je meni zraka o' miseca,
pa da na njoj doletin do tebe -
ispaćenon duši koja jeca,
a koj dajen sve do kraja sebe.

Da je meni ljiljan bile boje,
kojeg mrljus u našemu stanu
žudno vapi da se tila spoje
kajno melem na goruću ranu!

Da je meni osmih lica tvoga,
ki bi mene pratija u hodu
i sa kin bi ja ugljeda Boga,
lanterna bi bila momu brodu!

Da je meni dlaka tvoje kose,
pustija bi srca da nas nose ...


POETA sa školja